Kako je rođen vinjak

36

Kruševac je grad u kojem se vino penje sve do neba. Vazduh iznad njega sadrži najfinija alkoholna isparenja, veruje se da bi ga u ozbiljnijim količinama svojim dregerom mogla registrovati i saobraćajna policija. Iz poroznih drvenih buradi ogromnog  „Rubinovog“ podruma, u kojima sazreva naš najbolji vinjak, neprekidno pristiže najdragoceniji deo tog opojnog pića. I u više od 12.000 buradi, od po 500 litara i više, punih vinskog destilata godišnje se emituje 4 posto njihova sadržaja i jedan posto alkohola. Traje to već više od šesdeset godina!

„Rubinov“ vinjak, za to vreme, postao je novi simbol nekadašnje srednjovekovne prestonice Srbije, danas prave riznice kulturnih i istorijskih vrednosti. Od grožđa oplemenjenog suncem, koje sa blago zatalasanih padina i prevoja uz Zapadnu Moravu i Rasinu, svake jeseni sliva u kruševački podrum, pravi se vino i od njega rakija, sa našim lepim imenom vinjak. Za kruševljane vinjak je postao nacionalni ponos, simbol obilja i uživanja. Proizvodnja tog „božanskog pića“, kako ga je nazvao Viktor Igo, za njih je umetnost puna mistike, legendi, čarolija.

Vinjak, kao i sva druga pića tipa konjaka (armanjak, brendi) dobijaju se destilacijom vina, starenjem vinskog destilata u hrastovim buradima, zatim odgovarajućim završnim formiranjem. U zavisnosti od kvaliteta sirovine i stepena primarne originalne tehnologije, sva ova pića su po svome sastavu i organoleptičkim svojstvima vrlo slična ili se približavaju, više ili manje, originalnom konjaku.

U bivšoj Jugoslaviji bilo je na desetine vinjaka, ali je jedan među njima bio neprikosnoveni vladar, pobednik svih domaćih smotri pića. Od 1961. kada je prvi put izložen na međunarodnom sajmu vina u jakih pića u Ljubljani, pa narednih 15 godina, „Rubinov“ vinjak je, od domaćih i stranih degustatora, proglašavan za apsolutnog šampiona. Nešto slično do sada nije zabeleženo.

Sećam se razgovora, tih godina, s jednim od rukovodilaca proizvodnje dipl. inž. Tomislavom Minićem:

– Naše zapadnomoravsko područje, sa više od 10.000 hektara pod vinogradima, veoma je slično području Šarant u Francuskoj, postojbini konjaka. Slični su i gradovi Kruševac i Konjak, po onoj crnoj patini kojim su pokrivene mnoge zgrade u njima. To su gljivice koje se hrane isključivo alkoholnim isparenjima iz buradi u kojima se čuva zazreva vinjak i živi su dokaz da se radi o mestima u kojima se rađaju prirodna alkoholna pića. I reka Šarant koja protiče kroz Konjak slična je Zapadnoj Moravi, kao i brežuljkasti tereni pod lozom oko njih.

Vinjak je nekoliko stoleća mlađi od konjaka, ali može da se pohvali i izvesnom tradicijom, govorio je Minić. U ovom kraju mnogi vinogradari proizvodili su ga od davnina, a da to nisu znali. Jednostavno domaćin je destilovao vino čuvao ga u hrastovim bačvama i buradima. Dobijao je piće slično vinjaku, koje se u to vreme tretiralo kao specijalna rakija. Dobijeni destilat znao se dodavati i komovici kako bi se popravio njen kvalitet.

Na taj način prilične količine vina destilisane su između dva rata u Kruševcu i okolini. Ljudi su u ovom kraju, pored vina, izuzetno cenili i rakije, i nije im bilo svejedno kakve su one. Popravljajući komovicu destilacijom vina istovremeno su sticali neophodna iskustva za buduću masovniju proizvodnju rakija od vina.

Prava prekretnica u proizvodnji vinskog destilata bila je 1955. i 1956. godine. Dve izuzetne rodne godine i zato nepovoljne za vinogradarstvo. Nemajući kud sa viškovima vina, u „Rubinu“ su odlučili da ga masovno destilišu. Vinski destilat u hrastovim buradima smešten je po podrumima i na otvorenom prostoru. Na tržištu nije bilo interesa za njega, i on je, pomalo i zaboravljen, čekao bolja vremena. Kad se neko setio da ga prekontroliše, na opšte iznenađenje, otkriveno je da je u buradima piće izuzetnog kvaliteta koje se može neposredno koristiti. Tako je rođen vinjak!

Petar Samardžija

Izvor: Dnevnik.rs

Foto: N. Stojanović, www.rubin.rs, Pixabay

Ostavite odgovor