Nismo bili baš u „cvetu mladosti“ kada smo se venčali: on je imao 42 godine, a ja 36 godina.
Oboje smo samosvesni, emancipovani ljudi koji imaju stav o životu.
U početku braka sam bila euforična, a onda neprimetno, previše zanesena novim statusom i uređenjem porodičnog gnezda. Počela sam da radim jednu glupost za drugom…
Odustala sam od aerobika i kursa engleskog jezika, a sve zbog pečenja mafina, čišćenja tepiha, ribanja toaleta... Šila sam prekrivače, skupljala najbolje recepte za slavu, peglala čaršave sa obe strane…. Savladala sam dekupaž i pravljenje fondana. Izgubila sam kilograme, izgubila temperament, sve u pokušaju da budem najbolja ljubavnica i supruga, sebi sam prišila status žrtve.
Sećam se tog dana. Bila je subota u novembru, počela je da pada kiša. Sve je bilo sivo napolju, u kuhinji sam morala da upalim svetlo.
Sedeo je u trpezariji i pio mleko besno me gledajući. Ja sam seckala sir, hladnu teletinu i paradajz. Tri puta mi je rekao da će samo da popije mleko i da nema potrebe da mu pravim sendvič. Kako sam i dalje tupila o tome kako mu treba sendvič, skočio je i istrgao mi nož iz ruku i bacio ga u sudoperu.
„Slušaj, ne moraš da me sužiš. Svako veče spremač večeru od tri jela, sterilišeš šolje, ribaš toalet… Nismo robovi jedno drugom, a nisam ti ni ceo život, već samo deo. Srećom, sreli smo se i zaljubili, našli zajednički jezik… Skućili se, našli mesto gde nam je dobro zajedno. Sve ostalo je samo tvoj život. Zato nemoj moje interese da stavljaš u prvi plan.
A ovih meseci samo gledaš u mene i pretvaraš se u senku.“
Baco je čašu u sudoperu i otišao u teretanu. Ostala sam bez teksta, bukvalno otvorenih usta. Pokušala sam da „svarim“ ono što je upravo izrečeno.
Snagom volje progutala sam suze, bacila hleb za sendvič i pozvala profesoricu engleskog jezika. Otvorila sam beležnicu i ponovo počela da pišem…
Od tog momenta nisam domaćica, majstor dekupaža, sjajan kuvar… Ne služim, ne pokušavam da ugodim, ne dokazujem nikom ništa. Od tada sam samo ja i srećna sam. A izgleda i on.